Putin poručio: Ne želimo sukob sa Amerikom, ali...

SAD i Rusija zalaze u crvenu zonu opasnosti, slažu se brojni političari, politolozi i novinari, kada bez pristrasnosti nastoje da utvrde šta je to najrizičnije s čim će se, već pri ulasku u Belu kuću, suočiti novi američki predsednik. Pretpostavka većine njih je da će to biti Hilari Klinton, s tim što u tom slučaju iskušenja mogu biti i veća, piše na primer Sajmon Tisdal u Gardianu.

Vladimir Putin i Hilari Klinton “imaju istoriju međusobnih nesimpatija” (još iz vremena kada je Klinton bila državni sekretar SAD za spoljne poslove), što će biti jedna teškoća više pri pokušaju da, što sledi po dužnosti, međusobno komuniciraju. Tisdal potkrepljuje zaključak citatom iz teksta Blumbergovog komentatora Leonida Beršidskog: “Ona kaže, u njemu vidi hladnokrvnog, samoobogaćenog agenta KGB i nasilnika; on pamti kako je ona izgleda ohrabrivala ulične proteste protiv njega 2011.” Govoreći ovog avgusta, pridodaje sada autor Gardiana sopstveno zapažanje, Klinton “je Putina opisala kao ‘velikog šefa mafije one globalne fele ekstremnog nacionalizma’ – stavljajući ga uz Trampa, nemačke anti-imigracione ksenofobe i tvrdokorne desničarske populiste, kao francuska Marin L Pen”.

Novog šefa SAD čeka da već pri dolasku za radni sto kroči u močvaru novih, nedefinisanih odnosa Amerike i Rusije, bez jasnoće na horizontu. “Započinjemo eru koja je opasna, ako ne i još opasnija nego hladni rat, jer nam nije fokus na strateškim odnosima Moskve i Vašingtona”, izjavio je govoreći za BiBiSi Džon Sojers, sada britanski lord, ali još ne tako davno šef britanske obaveštajne službe MI6. Reagovao je povodom ama-terskog “državništva” britanskog novog šefa diplomatije Borisa Dzonsona, koji je pozvao da se povodom Alepa demonstrira pred ambasadom Rusije u Londonu. “Svi pamtimo šta se dogodilo našoj ambasadi u Teheranu”, opomenuo je Sojers. Sličan napad, na ambasadu Britanije u Moskvi, nije verovatan, “ali moramo biti oprezni s konsekvencama onog za šta se zalažemo”, javno je obaveštajac opomenuo ministra. A onda, takođe, i povodom Dzonsonovog predloga da se nad Sirijom zabrani vojni prelet. Jer, “to je moglo pre tri ili četiri godine, ali ne i danas”, rekao je Sojers.

“Ne mogu NATO snage ili američke snage operisati u teatru gde su i ruske snage, a da se ne rizikuje direktan sukob dve strane”, upozorio je. Sojers “ne veruje da bi Rusija dopustila da njeni saveznici u sirijskoj vladi budu napadnuti”. Bivši šef MI6 kaže – Zapad je propustio da zapazi da je uvećavanje ruske vojne moći tokom poslednjih 15 godina “zahtevalo razvoj novih strateških odnosa sa Moskvom”. Zapad je morao da uoči da je u svetu, zbog porasta ruske vojne moći i spremnosti da se ona upotrebi, izmenjena ravnoteža snaga. Zapadu sada nedostaje “jasan strateški okvir s Rusijom, kakav je postojao u vreme hladnog rata”, da obezbedi stabilnost i “pravila”. “Ne tretiramo Rusiju i Kinu kao velike sile u stanju da nam pričine veliku štetu. I ono što zaista treba da izbegnemo je da pođemo putem koji vodi u direktnu konfrontaciju”, citiran je bivši šef MI6.

Izuzetnom delkatnošću sadašnjeg trenutka bavio se minulih dana i američki Nešenel interest, u članku “Rastuća opasnost vojnog sukoba s Rusijom”, iz pera Nikolasa Gvozdeva, višeg saradnika filadelfijskog Instituta za spoljno-politička istraživanja. Klinton, Buš, Obama... Predvodnici su tri promenjene američke administracije od 1993. do danas, ali stabilnih odnosa SAD i Rusije još nema, a došlo se do toga da se čak iz Stejt departmenta i resora odbrane čuju zahtevi da se “crta u pesku povuče”, baš sada u Siriji, povodom Alepa, piše Gvozdev. Čak i uz rizik direktne konfrontacije američkih i ruskih snaga. Propušteno je da se u periodu posle hladnog rata “trezveno procene američko-ruski odnosi”, da se u odnosima dve strane radi na uklanjanju “prepreka i iritanata”, i da se nađe način da se utvrdi i unapredi sadržaj zajedničkih interesa Vašingtona i Moskve.

Klinton, Buš, Obama... Svi su imali neke sopstvene početke u tim odnosima. “Sada, stvari će, ja verujem, biti drugačije. Vrlo različite”, piše autor članka. Kremlj nije više pasivan u iščekivanju ko će kročiti u Ovalnu kancelariju, “već se trudi da uspostavi fakta na terenu”. Čini se jasnim da će Rusija novu administraciju sačekati sa sledećim: sa Alepom pretežno pod kontrolom vlade, sa Bašarom Asadom koji je preostao posle odlazećeg Obame i administracije koja je predviđala njegovo zbacivanje, sa celim nizom novog potencijala, od novih krstarećih raketa, do dronova i “sajber” alatki – da ukažu da se nadmoć SAD u tim oblastima možda okončava, sa “iskanderom” u Kalinjingradu da potkopa nedavni napor da se osigura istočno krilo NATO, širokim angažovanjem civilne zaštite kod kuće i diplomatskim naporom da se oslabe diplomatske veze Vašingtona s tradicionanim saveznicima u Aziji (Turska, Filipini...), i u nastojanju da se ožive sovjetske baze na Kubi i u Vijetnamu. Ironija je da je Putin te baze bio zatvorio, nešto zbog novca nešto nadajući se boljim odnosima s Vašingtonom. A to što ih sada želi ponovo, ukazuje da Rusija nema više interesa za još jedno “resetovanje” odnosa sa SAD narednog januara.

Umesto toga, Putin želi da novi predsednik prihvati ledenu stvarnost ruske moći i da razume “da je Rusija u stanju da ispostavi cenu za postupke SAD – i da ne otpisuje sposobnost Moskve i spremnost da, ako je prinuđena, ta sredstva upotrebi”, protumačeno je za Nešenel interest. Vežbe civilne odbrane s jednom čtvrtinom stanovništva nisu bile nešto tek tako. Nego, da bi se poručilo: “Rusija je mrtva ozbiljna!” Autor citira izjavu Putina, posle ruskog preuzimanja Krima: “Ako oprugu sve vreme natežete do krajnjih granica, ona će snažno pljesnuti unazad. To uvek morate pamtiti!” Imajući na umu to što je šef Rusije poručio, postoje tri odgovora, piše Gvozdev. Prvi, da se veruje da Putin neće dopustiti da “opruga” odskoči, u strahu od američke kontra-reakcije. Drugi, da se uzme da će ruski “pljesak” biti nejak i bez efekta. Možda jeste tačna projektovana trajektorija opadanja ruske moći do 2030, kako kaže Nacionalni obaveštajni savet, ali politika mora uzeti u obzir šta Rusija može 2016. A to ilustruju operacije u Siriji, Ukrajini i “sajber-inkurzije”, koje su realne. Mudro bi bilo, ili pronaći način i smanjiti pritisak “na oprugu”, ili spremiti se i neutralisati njen udar. Pisac članka potseća da je na stranicama magazina bilo čestih zalaganja za kompromis sa Moskvom, ali da se smatralo da bi politička cena takvih koraka bila visoka.

“Alepo, Ukrajina, sajber-napadi, pretnja Baltiku: šta ćemo u vezi s Putinom?”, pita već naslovom sopstvenog rezimea stanja stvari između Moskve i Vašingtona Sajmon Tisdal, ugledni autor britanskog Gardiana. I Tisdal osvetljava celi navedeni milje već pomenutih činjenica. U Siriji, Moskva neće prepustiti režim sudbini u slučaju da se SAD vojno angažuju, smatra i ovaj autor. Pisac članka navodi ruska intenzivna vojna pojačanja za Siriju morskim putem, tokom septembra i oktobra. Brojni brodovi su ušli u Mediteran iz pravca Crnog mora. Sve su to činjenična potkrepljenja za zaključak autora da je Rusija pošla svojim putem i nema nameru da se osvrće na pretnje ili primedbe koje joj se čine sa Zapada. “Rusiji se neće popovati šta da čini”, citiran je u tom smislu ministar Sergej Lavrov. Voleli to ili ne, Rusija je ponovo globalna sila. “Vašington ne može govoriti jezikom sile, sankacijama i ultimatumima Rusiji, a produžavati da s našom zemljom sarađuje tamo gde to njemu odgovara”, citiran je Lavrov. Istovetno, poručuje i Putin. “Ukoliko Barak Obama ili njegov naslednik žele da s Rusijom imaju u budućnosti posla, onda se Rusija mora tretirati kao globalno jednaka, ne kao iritant, smetalo ili samo regionalni faktor”, navodi autor članka.

Takvo rusko shvatanje, međutim, sasvim odudara od omiljenog narativa Vašingtona, da je Zapad “dobio” hladni rat i da Rusija nije više velika sila. “Izazov Rusije je najveći od svega što očekuje sledećeg predsednika SAD”, zaključuje novinar Gardiana. Uz pretpostavku da Donald Tramp izgubi izbore, Tisdal vidi tri moguća izbora za Hilari Klintin. Jedan je, da prihvati da ima istine u onome što Putin sve vreme dokazuje, da su SAD, EU, i NATO sve vreme ignorisali ruske interese, da prihvati da je Krim izgubljen, da Asad ostaje u Damasku, i da se usredsredi na odnose sa Rusijom u budućnosti, na dalje. Drugi izbor je “varijanta prvog”, uz čekanje da Putinu istekne mandat i napusti scenu. Međutim, autor veruje da će Hilari Klinton izabrati treće – da će SAD suprotstaviti Rusiji direktno, “ne samo u Siriji nego na mnogim drugim mestima, oslonivši se na mogućnu upotrebu vojne sile”. “Ta perspektiva je krcata opasnošću, naročito jer je Putin uzastopno već pokazao kako oštro reaguje na diktate i pretnje. Kada ga sateraju u ugao, Putin se ne predaje. On eskalira”, opisuje nezgode ovog svetskog trenutka Sajmon Tisdal.